Šta je buyback: kako kompanije kupuju sopstvene akcije i zašto je to bitno za investitore

Kada kompanija zaradi novac, ima ograničen broj stvari šta sa tom lovom može da uradi. Može da ga reinvestira u sopstveni posao, da kupi drugu kompaniju, da otplati dug, da ga zadrži na računu, ili da ga vrati akcionarima. Za tu poslednju opciju postoje dva puta: isplata dividende iliotkup sopstvenih akcija, na engleskom share buyback ili share repurchase.

Dividenda je jednostavan princip.  Kompanija zaradi određenu sumu, i vlasnici se odluče da tu sumu, ili deo sume, isplate kao dividendu.  Novac legne na vaš privatan račun sa firminog, platite porez na tu dividendu i novac je sada privatan, i možete da ga trošite.

Buyback je jednostavan po mehanici, ali je verovatno najviše osporavan instrument korporativnih finansija poslednjih dvadeset godina. Vredi ga razumeti dobro, jer se iza istog imena kriju i vrlo pametne i vrlo loše odluke menadžmenta.

Šta se tehnički dešava? Kompanija izlazi na tržište i kupuje sopstvene akcije od postojećih akcionara, po tržišnoj ceni. Te akcije potom ili poništava, ili ih drži kao trezorske akcije (treasurystock).  Akcije tada formalno postoje, ali nemaju pravo glasa ni pravo na dividendu.  Ako ih ponište, te deonice više ne postoje i broj akcija se koriguje zarad računanja rezultata po deonici.  Ako ih zadrže u trezoru, one isto ne ulaze u kalkulaciju broja totalnih akcija, ali su tu i firmo može lako da ih ponovo proda.  

Čitava poenta buyback-a je aritmetički efekat: broj akcija u opticaju se smanjuje. Kompanija je i dalje ista kompanija, sa istom dobiti, ali je sada podeljena na manje delova. To je kao da ste imali 10% neke d.o.o. firme, i sada imate 11%. Vlasnički udeo svakog akcionara koji nije prodao raste, bez ikakve njegove akcije, bez poreza, bez transakcije.

Kompanija, na primer, ima 100 miliona akcija i zarađuje 200 miliona evra godišnje. Zarada po akciji (EPS) je 2 evra. Ako kompanija otkupi i poništi 10 miliona akcija, ostaje 90 miliona akcija i istih 200 miliona evra dobiti, EPS (earnings per share) je sada 2,22 evra, rast dakle od 11%. Kompanije se nije promenila, profit se nije promenio ali se promenio procenat vašeg vlasništva u istoj.  

Ovo je ključna tačka koju treba držati u glavi i ponavljati kao mantru: buyback ne stvara vrednost, on je preraspoređuje. Da li je taj transfer dobar za vas zavisi isključivo od cene po kojoj je izvršen.  Nije otkup u bilo kom momentu, po bilo kojoj ceni dobar.  

Kompanije rade buyback da bi investitorima vratile višak kapitala. Zrele kompanije sa jakim tokovima gotovine često nemaju dovoljno kvalitetnih projekata da reinvestiraju sav novac koji zarade. Za vas koji ste deo mesečnika znate da je prvi deo mojih analiza uvek da li kompanija plaća dividende ili ne.  One koje plaćaju uglavnom su zrele firme u industrijama gde je teško inovacijama uložiti u nove, profitabilne projekte.  Investiranje u projekte sa prinosom nižim od cene kapitala uništava vrednost. Praviti fabriku koja će zarađivati 5% godišnje i finansirati je kreditom koji košta 7% godišnje je čista glupost. Vraćanje novca akcionarima je tada racionalno.

Kada onda isplatiti dividendu a kada uraditi buyback? Dividenda je implicitno obećanje i tržište je tretira kao trajnu obavezu, a smanjenje dividende se kažnjava brutalno. Jedan od sigurnih načina da cena vaših deonica značajno padne je da smanjite dividendu.  Investitori vole kompanije koje dividendu isplaćuju konzervativno, znači ne ceo profit, već samo deo, i da tu dividendu nikada ne smanje.  

U poređenju sa ovim pristupom, buyback nije čvrsto obećanje. Program otkupa se može usporiti ili obustaviti bez ikakvih posledica po reputaciju kompanije u menadžmenta. Zato buybackprogrami padaju u recesijama, a dividende uglavnom ne. Ako cene deonica skoče naglo, firme će neretko obustaviti otkup, jer smatraju da je cena njihovih deonica precenjena nakon skoka.  

Ne smemo zaboraviti ni poreze. U većini jurisdikcija dividenda se oporezuje odmah po isplati. Buyback ne generiše poresku obavezu za akcionara koji ne prodaje akcije.  Vrednost se akumulira u ceni akcije i oporezuje tek pri prodaji, kao kapitalni dobitak. U Srbiji, na primer, obestope nominalno su iste, 15% na dividendu i 15% na kapitalni dobitak za fizička lica, ali je razlika u tajmingu bitna: kapitalni dobitak se odlaže, a postoji i oslobođenje za hartije držane neprekidno najmanje deset godina pre prodaje. Za dugoročnog investitora to je materijalna prednost.  Zato je za mnoge od nas bolje da kompanija otkupi deonice, ukine ih i mi imamo veći deo kompanije i samim tim i veći deo profitnog kolača. Ali pošto nismo dobili dividendu, nema poreza u tom momentu.

Ali šta menadžment koji otkupljuje akcije firme u koju ste investirani poručuje? Uglavnom da smatra da su potcenjene. Empirijski, tržište na najave otkupa reaguje pozitivno. Ali signal nije jak jer najava programa otkupa nije obaveza da se program i izvrši.  U teoriji menadžment bi morao da prati vrednovanje svoje firme, kao što mi pratimo, i da kupuju deonice samo onda kada su potcenjene.  Kao što znate, analiza vrednosti kompanije je subjektivna aktivnost i razlikuje se od investitora do investitora.  Tako da vi na buyback morate da gledate isključivo iz svog ugla.  Ako smatrate da je kompanija potcenjena i kupili ste deonice po određenoj ceni, onda je logično da se radujete ako kompanija radi buyback u tom momentu po sličnim cenama.  Znači da ćete imati veći deo firme, po ceni koju smatrate povoljnom.  

Ako deonice skoče značajno a vi ste i dalje vlasnik, ali ne biste dokupili deonice po toj ceni, pitanje je da li je buyback u tom momentu dobar po vas.  Kompanija će za iste pare kupiti manje deonica jer je cena skočila, i samim tim taj marginalni udeo koji vi steknete kroz buyback je manji.  

Kod buyback-a se često ogoli i kontraverzni odnos između menadžmenta i investitora. Kompanije često zaposlenima plaćaju akcijama i opcijama deo godišnje plate. Da bi to postigle moraju da emituju nove akcije, što je obrnuto od buyback-a. Neki bitan zaposleni je dobio 10 miliona deonica iz našeg primera na početku ovog članka.  Dakle vratio se broj akcija sa 90 miliona na 100 miliona.  Što kaže narod džaba ste krečili.  Došlo se na isti broj deonica i vi, kao investitor nemate veći udeo u kompaniji.  Zato je u analizi uvek bitno videti koliko akcija kompanija izdaje godišnje kao deo kompenzacije zaposlenima. To je Stock Based Compensation– SBC.  Na taj termin ćete stalno nailaziti i u jednom od sledećih edukativnih članaka ćemo detaljno proći i taj koncept.  

Nisu svi buyback-ci isti, i način izvođenja govori dosta o nameri menadžmenta.  Postoje četiri osnovna:

Otkup na otvorenom tržištu je daleko najčešći oblik. Kompanija jednostavno kupuje sopstvene akcije preko berze, tokom meseci ili godina, kao svaki drugi kupac. Fleksibilno je i diskretno, ali sporo. Najveći broj „najavljenih milijardi" nikada ne bude potrošen upravo zato što ovaj oblik ne obavezuje menadžment da ga završi do kraja.  Često umre tiho jer firma jednostavno prestane da kupuje.

Tenderska ponuda je otkup po fiksnoj ceni, obično uz premiju u odnosu na tržišnu, sa rokom u kojem akcionari mogu da prijave svoje akcije. Ozbiljniji je signal, jer kompanija javno stavlja kapital iza konkretne cene.  Ovaj oblik je dosta redak ovih dana.

Holandska aukcija je varijanta u kojoj kompanija određuje raspon cena, akcionari prijavljuju po kojoj su ceni spremni da prodaju, a kompanija zatim utvrđuje najnižu cenu koja joj obezbeđuje željenu količinu.  Ovaj način je u upotrebi.  

Ubrzani otkup (accelerated share repurchase) podrazumeva da investiciona banka odmah isporuči kompaniji veliki paket akcija, a naknadno se obračunava po prosečnoj ceni u određenom periodu. Koristi se kada menadžment želi trenutni efekat na broj akcija, često pred kraj fiskalne godine, ili neki drugi razlog gde je brzina srž.  

Bitno je da ovaj koncept poznajete jer je česta pojava.  Mnoge od mojih investicija su u procesu buyback-a.  Na vama je da istražite koje, pa se vidimo na app.wallstreetinsider.rs da diskutujemo dalje.

‍